Arhitektura ljudskih odnosa

Bila je užurbana Noć muzeja kada sam dobila dojavu da će u dobro nam poznatom MSU-u uz privremeni i stalni postav izlagati i kolektiv Škart koji su 1990. godine u Beogradu osnovali (tadašnji) studenti arhitekture Dragan Protić i Đorđe Balmazović. Odmah sam odjurila u Muzej kako bih pokušala uloviti djelić zanimljivog svijeta koji je ovaj kolektiv kreirao. U intervjuu koji slijedi upoznat ćete se s njihovim radom i projektima u domeni suradnje – kako unutar kolektiva, tako i s raznim društvenim skupinama, od penzića pa do djece. Možda upravo on bude okidač za neke ideje o suradnji u budućnosti.

 

Eva Herceg >> Dragi škartovci, možete li se u nekoliko rečenica predstaviti zagrebačkoj publici (tko ste, otkuda dolazite, kako ste se upoznali i počeli surađivati, otkud ime kolektiva)?

Đorđe Balmazović >> Mi smo kolektiv Škart iz Beograda. Dolazimo iz Vojvodine. Ustvari, upoznali smo se u Finskoj na jednom putovanju studenata arhitekture. Potom smo na fakultetu u Beogradu otkrili da postoji grafički atelje koji je služio za odlaganje radova, pa smo pitali jednog profesora da nas nauči tehnikama klasične grafike. Tri godine smo bili kao šegrti. Imali smo ključ od tog ateljea te smo ostajali na Fakultetu danonoćno. Tu smo počeli naše likovno-poetske eksperimente. Željeli smo da naša eksperimentalna grupa bude veća, ali ostali su bili više individualci, tako da smo ostali samo nas dvojica.

Ime je nastalo posle mnogih pogrešaka koje smo pravili tokom otiskivanja grafika. Grafika je zanat koji traži preciznost i veštinu. Mi smo bili početnici i grešili smo. Te greške smo posmatrali kao mogućnost da se izvuče novi likovni kvalitet iz te grafike, pa su tako nastajale drugačije grafike.

 

E. H. >> Često se uz vaš kolektiv može pronaći ime Arhitektura ljudskih odnosa. Kako ste došli do tog naziva i što on predstavlja?

Đ. B. >> Termin Arhitektura ljudskih odnosa je nastao kasnije, posle više od 20 godina našeg rada. To zvuči kao neka fraza, što možda i jeste. Nastala je posle brojnih uspešnih i neuspešnih saradnji u našem kolektivu i u saradnji sa drugima, kada smo zaključili da je važniji odnos i uživanje u zajedničkom radu nego sam rezultat, odnosno proizvod. Osećaj za rad u grupi, za drugoga, za zajedničko je arhitektura odnosa i to zahteva pažnju. Kao u timskim sportovima.

Uobičajeno je da je kvalitet proizvoda ono što se danas najviše ceni u potrošačkom društvu. Svi gledaju da proizvod bude što bolji i za što manju cenu. Nama je način na koji se dolazi do finalnog proizvoda važniji.

 

 

E. H. >> S obzirom na to da već imate godine iskustva u suradnji, možete li nam reći nešto više o takvom obliku rada: što ste sve naučili jedan od drugoga; kako ste dugi niz godina ostali i dalje u zajedništvu i dobrim odnosima; koje su se sve pozitivne i negativne situacije dogodile zbog međusobne suradnje; jesu li vam se zbog suradnje otvorile neke nove mogućnosti?

Đ. B. >> Najpozitivniji rezultat grupnog rada je to što sve vreme nešto delimo. Deljenje smanjuje egoizam i sebičnost. Za mene je smisao rada u tome da delim iskustvo sa nekim. Manje mi je zanimljivo da radim sam.

Negativno je što često može da dođe do neslaganja i svađa. Onda svako pokušava da što bolje obrazloži svoj stav. Imamo prećutni dogovor da pobeđuje predlog koji je konstruktivan, koji predlaže šta dalje. Loša strana saradnje je i to što s godinama razvijamo različita zanimanja, pa se dešava da oko naizgled jasnih situacija imamo sasvim različit stav. Nešto oko čega bi se pre 15 godina lako složili sada predstavlja prepreku koju pokušavamo da rešimo.

Šta smo jedan od drugoga naučili? Ja sam od Prote naučio koliko je važno kombinovati različita iskustva i discipline. Prota je nenadmašan u eksperimentisanju sa naizgled nespojivim. Majstor je improvizacije. Improvizacija je rizik. Od njega sam naučio i kako pregovarati sa ljudima. Takođe sam naučio da i iz (naizgled) nepopravljivih grešaka može da iskrsne nova neočekivana vrednost.

Rad u timu otvara mogućnosti u smislu da sa nama nije teško raditi. Naučili smo da poštujemo druge, tuđ rad i vreme, i naučili smo da komuniciramo sa drugima. Mislim da smo prilično laki za saradnju i da rad sa nama često može da bude zabavan i duhovit.

 

E. H. >> Kako se razvila ideja da suradnju proširite i krenete surađivati s nizom ljudi različitih životnih dobi (djeca, umirovljenici)? Kako takva suradnja funkcionira i koji su radovi iz takvog oblika rada nastali? Tko radi neki opći koncept – pozivate li vi sami ljude da vam se priključe u realizaciji ili do koncepta dolazite u zajedništvu s grupom s kojom radite?

Đ. B. >> 1999. godine smo sedeli u studiju i komentarisali neke radove savremenih umetnika koji su se bavili raznim socijalnim problemima. Međutim ljudi koju su bili objekti tih interesovanja, ljudi u problemima, su i dalje ostajali u problemima, dok su umetnici putovali po svetu i pokazivali svoje radove i gradili karijere. Kritikujući takav pristup, rekao sam da treba da radimo sa grupom ljudi, ali na dugi rok (sve naše saradnje traju godinama), da svi osećamo zadovoljstvo i da učimo jedni od drugih. Da ne koristimo teškoće drugih ljudi da bi izgradili svoje karijere, naprotiv, da rad i trud uložimo u zajedničko zadovoljstvo svih. Da bi se to postiglo, potrebno je vreme, što znači da treba raditi dugo.

Dobar primer za to je hor koji se zvao Horkeškart. Dobili smo poziv za prezentaciju svog rada i kroz promišljanje kako da izbegnemo dosadne prezentacije, rekli smo Hajde da napravimo priredbu sa pevanjem. Pomoću prijatelja Igora Brakusa, čuvenog radiovoditelja, objavili smo audiciju za Škart hor, određenog dana na određenom mestu. Došlo je oko 50 vrlo mladih ljudi. Mi smo im onda saopštili da audicije nema i da su svi primljeni. Posle prvog nastupa su članovi hora izrazili želju da nastavimo da radimo zajedno, što smo oberučke prihvatili. Tako je nastao Horkeškart.

Želeli smo da zajednički eksperimentišemo u novom polju – muzici. Tih godina, kad god bi nas zvali na neku izložbu, mi smo umesto Škarta predlagali Horkeškart. Tako su ti mladi ljudi dobili priliku da upoznaju svet umetnosti, a i da putuju van granica Srbije. 2001. godine smo imali turneju po Istri, što je bilo posebno važno u godinama posle rata.

Zajednički rad je trajao 6 godina, po dve probe nedeljno. Posle toga smo uveli samoupravljanje i oni su nastavili sami da vode hor i danas postoje, uspešno rade i u odličnim smo odnosima.

Kako dolazi do saradnje? Često tokom zajedničkog rada sa nekom grupom ljudi (koja se desila ili na poziv nekog ili ličnim poznanstvom…) dolaze nove ideje i predlozi za nastavak saradnje. Uglavnom sve ide spontano. I skoro uvek traje dugo. Ja ne verujem previše u sistem radionica – pojaviš se, par dana radionica, svima zabavno, i posle ćao. Verujem u dugoročni rad, disciplinu i zadovoljstvo.

Uglavnom imamo okvirni cilj na početku (kao skorašnji primeri demistifikacije i rekonstrukcije slike), ali dopuštamo da se tokom rada krene u drugom pravcu. Tokom rada smo svi ravnopravni i zajedno odlučujemo, pa može da se desi da na nečiji predlog krenemo ka drugom cilju.

Mislim da je umetnost samo jedan od načina za istraživanje mogućnosti zajedničkog rada. Jedan od lepših načina. Čak nije toliko važno da to bude umetnost. Možda je važnije da se tokom rada razvije kritika, razmena mišljenja i osećaj za zajednički rad na nečemu.

Na kraju, kada dođemo do nekog rezultata, ukoliko taj rezultat treba da se predstavi nekome, ja sam od onih koji želi da se što jasnije objasne okolnosti kako je taj rezultat nastao. Ne volim da rezultat rada bude nejasan i zbunjujuć. Možda to znači da imam želju da prenesem neku poruku, da proizvedem neku reakciju.

Za kraj ovog dugog odgovora, o kategorijama ljudi sa kojima radimo – u ovom trenutku mislim da je najvažnije raditi sa decom zato što je to ulaganje u budućnost pošto nam je sadašnjost tužna i ne obećava puno. S druge strane moramo pokušati da starima život učinimo zabavnijim ako to možemo. Svi ćemo biti stari jednog dana.

 

 

E. H. >> Možete li ukratko opisati neku od aktualnih suradnji (kako se suradnja razvija od početne ideje do realizacije pa sve do izlaganja/predstavljanja rezultata rada)?

Đ. B. >> Opisaću saradnju koju smo imali u Koroškoj galeriji likovnih umetnosti u Slovenj Gradcu i u MSU-u u Zagrebu. U Slovenj Gradcu je bilo oko 10 ljudi različite starosne dobi, a u Zagrebu smo radili sa umirovljenicima iz Doma Sv. Ana (takođe sa oko 10 ljudi).

Cilj te saradnje je bio da razgovaramo o tome šta slike znače, kako ih čitamo, kako ih tumačimo i kako bi ih mi uradili, to jest rekonstruisali. To smo nazvali demistifikacija, odnosno rekonstrukcija slike.

Sam rad izgleda ovako: dobijemo neki rad iz arhiva institucije, zajedno ga sa ljudima analiziramo, pokušamo da otkrijemo koja je bila namera autora tog rada i potom dajemo svoje interpretacije, odnosno ubacujemo svoje dijaloge, scene, koristeći autorove motive. Na taj način slici dajemo novo značenje u skladu sa onim što mislimo da slika danas treba da kaže. Materijali sa kojima radimo su najjeftiniji: obične olovke, bojice, akvarel, tempera, seckani papiri, kolaži, drveni štapići, oblačići za dijaloge… Sve što može da pomogne u kreiranju male slike koju smeštamo u običnu kartonsku kutiju; kao malu scenu za lutkarsku predstavu. Na kraju tu scenu osvetlimo, takođe priručnim osvetljenjem (najčešće lampama) te fotografišemo i te fotografije odštampamo na platnu. Sve je vrlo jeftino, sa malim budžetom, u uradi sam tehnici.

U KGLU-u u Slovenj Gradcu i MSU-u u Zagrebu su na kraju bili predstavljeni radovi gde su sami autori pred publikom objašnjavali svoja tumačenja slike. Taj deo obično napravimo kao malu i kratku priredbu.

 

E. H. >> Kako ljudi reagiraju na vaše radove (publika i grupa ljudi koja je u samu suradnju uključena)? Koje su se pozitivne situacije dogodile u doticaju s različitim profilom ljudi kroz godine?

Đ. B. >> Radovi nisu naši, nego zajednički, njihovi i pomalo i naši. Mi im pomažemo kod realizacije. Ljudi reaguju dobro. Pokušavamo da ne budemo dosadni i predugi. Ponekad se ljudi i sami iznenade svojim zaključcima i tumačenjima. Često se zabavljaju i šale.

Najdraže u radu je kada ljudi počnu da prave šale.

 

E. H. >> Imate li koju mudru u rukavu za buduće generacije koje bi koristile suradnju kao oblik rada?

Đ. B. >> Ono što je meni važno je da svako ko je uključen u rad ima mogućnost da se čuje. Neki ljudi su ekstrovertni, otvoreni, vole da budu u centru pažnje. Neki su zatvoreni i povučeni. Ako već imam ulogu nekoga ko je započeo radionicu, uvek se trudim da svi imaju jednaku pažnju.

Svako u sebi ima kreativni potencijal, ali neko to pokazuje lako, a neko teško te je stoga važno da svi imaju jednake mogućnosti.

Ravnopravnost u saradnji mi je važna (možda i najvažnija).

 

 

Odgovori